Blagoslov ili mač?

Poverenje je mač ili blagoslov. Zavisi u čijim je rukama.


Oduvek sam smatrao da je iskrenost najbolja osobina ljudi. Ne mešam je sa bezobrazlukom i bahatošću, već jednostavna čista iskrenost. Istina u ustima ljudi koji znaju da je cene. 
Nisam verovao da ću od nekih osoba koje me zapravo dobro poznaju, da vidim kako ćute. Nisam mislio da će neke osobe imati svoje mišljenje o nekim stvarima i smatrati da sam kriv za nešto, za šta ni sam ne znam, a da se ljute zbog toga i jednostavno prekinu kontakt. Ili jednstavno se povuku, a da jednostavno ne kažu u čemu je problem.

Ne znam da li sam kriv i zbog čega.
Ne znam zbog čega se ljute.
Ne znam kako sam i da li sam ih povredio.

Možda, jer nemaju snage da se suoče sa mnom i kažu istinu. Ili možda su jednostavno tražili način da se udalje, pa eto, desila se prilika. 

Uvek sam bio za razgovor, uvek sam bio za to da mirnim putem rešimo probleme i kažemo ono što nas muči. Da se otvorimo i rešimo problem, ako ga ima ili ako ima načina da se isti reši. 
Pa nismo deca više.

Ili neki ipak i dalje jesu. 


Znam samo jednu stvar, ja sam umoran. I imam neke bitnije stvari sada, a to je da gradim sebe. Sa vama ili bez vas. To je vaša odluka. Ja sam ceo život bio neko ko potencira, juri, miri, raspravlja i savetuje, 

Možda sada meni treba neki savet, pomoć ili razumevanje. 
Možda mi sada treba neko ko će da me vodi za ruku kroz život i na svojim leđima. 

Ne želim da zovem. 
Ne želim da dolazim.
A nisam nedostupan. I nisam otišao. I dalje sam tu. Ali sada sam više svoj. 

Šta god i ko god da sam sad.  

Euforija ili da?

Ne mogu da kažem da mi se ne dopada ovo vreme praznika. Euforiju ne osećam, to je činjenica, ali sviđa mi se taj dan posle dočeka kada sve stane, sve je tiho i mirno nekako. Malo sam rasterećeniji nego inače. Ponekad je dovoljno tih par sati u jednom danu da me opusti i smiri. Valjda ostavim probleme negde sa strane. Čudno mi je to, jer nisam neko ko ume da se isključi i prestane da razmišlja, ali eto, nekako sam uspeo...

Teško je kada čovek zaboravi da se raduje, životu, poklonima, sitnicama... Da vratiš sebe, da vratiš to dete u sebi je velika muka, što si stariji, što više vremena prođe od kad si se poslednji put iskreno radovao kao malo dete, teže je da uspostaviš kontakt sa njim. Kasno ljudi shvate. Sve to nekako lako isklizne iz ruku, a već se pogledaš u ogledalo i ne vidi se vatra u pogledu. Nema želje. Nema radoznalosti. Nema te iskre koju samo deca imaju. Ili se to samo ne vidi ispod bora i sedih dlaka. Ne znamo koliko je bitno da ne ostavimo to dete u sebi da odraste i ode od nas, jer onda nema radosti, onda nema konekcija sa drugom nekom decom. Plašim se ako ikada budem imao svoju, da neću moći da ih naučim da se raduju životu. Baš zbog toga, jer sam i ja zaboravio. 

 

Možda se ja to samo previše brinem. Previše tripujem. 

 

Ali kako mi nedostaje taj osećaj euforije novog poklona, omiljenog pića... 

Sećam se radosti kad na tv-u bude omiljeni film. Ili crtani. Sećam se kad čujem omiljenu pesmu. Kad osetim omiljeni miris koji vrati neke uspomene. Kako sam se lepo radovao... Taj osećaj i osmeh tog malog dečaka, punog života i snova ne zaboravljam. I želim da vidim to opet... U tome je ključ. Tu je sreća u životu. Da se raduješ. Da želiš. Da osećaš. Samo zbog toga ostajemo večno mladi. 

 

Deco, sve najbolje od srca! 

Da vam se ostvare sve želje. 

Odlično zdravlje i sreću vam želim. 

I da se radujete. Onako dečije i iskreno.