Vruće?

Prve veće vrućine uveličavaju nervozu kod mene. Ne želim da radim ništa, sem da ležim po ceo dan u boksericama i bukvalno se stopim s krevetom. Čak mi se i mozak i misli usporavaju, što je za mene u ovom slučaju dobro, jer je to šansa da se napokon odmorim od sebe. Od prekopotrebnog razmišljanja o problemima. Želim samo da se odmorim, da ne postojim, ne razmišljam i ne dišem. Jer bukvalno svaki dah i to što mi krv struji kroz telo me umara. Ne znam da li je to s godinama došlo ili je to rezultat svakakvih problema i cimanja u poslednje vreme. Pa kad na sve to dodaš i ovu tešku vrućinu, bukvalno se osećam kao tempirana bomba koja će svakog trenutka da eksplodira. Sa neke strane, jedva čekam, s druge strane, znam da to nije pametno, ni za mene, a ni za druge. Zvuk klime i jeziva hladnoća u prvim naletima rashlađivanja, me pomeri i probudi iz letargije, pa se na trenutak vratim u prvobitno stanje, ali naravno, klima nije uvek tu, nema je u svim prostorima gde se krećem, pa sam onda stalno napet, a u isto vreme svi znamo da i nije baš pametno da sve vreme budeš u blizini iste. Šokovi koji mi se dešavaju kad sa 200 stepeni spoljne temperature pređem u rashlađenu prodavnicu ili mesaru, bukvalno mi pokidaju telo i um. Mislim da IDEA marketi i Yuhor mesare vode u tome. A ja tako po nekoliko puta dnevno. Da ne pominjem Liniju 13 na Bulevaru, gde ulazak u Bus je bukvalno opasan po život, jer neki tamo vozač Mile funkcioniše samo ako je u autobusu temperatura od 10 stepeni i jebe se njemu što ljudi ulaze u bus, a prethodno su čekali isti po 10 - 20 minuta na 35 stepeni. Ali ko je preživeo, verovatno ne može da priča. Vreme je tako opasno da čak i kafa mi predstavlja problem, a ljudi, ja bez kafe ja ne mogu da živim. 

I tako...
Borba...

 

A vi kako ste? Jel se jede porodični ili neki manji sladoled?

Da l se ide na more ili bazen, to neću da vas pitam... Jer retko ko danas ima para za to, a i da vam ne stajem na muku... 

Začarani krug

Još jedno ZAŠTO? čim otvorim oči. 
Mučenje sunca i oblaka koje gledam kroz prozor poslednjih dana još bolje opisuje moje raspoloženje. Voda, četkica za zube, umivanje i neko umoran u odrazu ogledala. Nekad prvo kafa, pa sudovi, nekad sudovi, pa kafa. Zavisi od dana i toga koliko imam snage da se izborim sa životom ujutru. Dok tumaram kroz stan i pokušavam da se povežem sa sobom, tražim suplemente, jer kao neki zdrav život jurim. Fora...

Zakucavanje za računar da završim taskove koje sam zadao sebi pre nego da se uspavam, jer je to jedino vreme kad mi mozak radi na najjače i ne mogu da ga ugasim, pa se trudim bar da budem od koristi i isplaniram sutrašnji dan. Novosti, jedna, dve, gađenje, smeh, začudim se, prekrstim se i ugasim društvene mreže. Tražim neki novi Ps tutorijal, pamtim, gledam, ako nešto uspem da prenesem na sliku i uradim, super, ako ne, popijem kafu i nastavim dalje dan...
Lokal, trening, lokal, kuća... I onda sve u krug. 

Teško je kad prolaze dani, a nisi uspeo da nešto uradiš korisno, bar ne sebi. 
Kad nisi uspeo da iznenadiš lepim stvarima...
Kad se samo problemi gomilaju i padaju ti naleđa, a ništa ne rešavaš, jer nije baš sve do tebe. Nemam razlog da se pohvalim, jer ništa novo sem problema se ne dešava...
Nije samo depresija i začarani krug koji mi se dešava...
Možda ima i mene u tome.
Možda me i nema, možda je to zapravo i problem.

Dobro jutro li je?