Veruješ li?

Nisam svoj u poslednje vreme. Ne znam ni da li sam ikada i bio. 
Trudim se da odvojim bitno od nebitnog u životu. Preležao sam Kovid, pa u toku te agonije, generalno sam imao vremena da se bavim sopstvenim mislima i problemima. Trudim se da se manje nerviram, da ne obraćam pažnju na stvari koje ne mogu da promenim. Ne guram ih pod tepih, već kad se da da se reše, rešiću. Ne želim da forsiram sebe. A ni druge. Pretpostavljam da je malo sebičan način gledanja na život samo iz sopstvene perspektive, ali jednostavno ne mogu drugačije. Ne mogu više. Spucala me depresija. Malo se vratila i anksioznost. Pa me valjda to i dovelo do toga da se sredim i nateram sebe da se ne opterećujem više oko gluposti. 
Iako sam zabrinut oko posla i celokupne situacije, finansija, gledam da previše ne reagujem na to.
Jednostavno, ovo nije moja krivica. Dugovi se gomilaju iz meseca u mesec, a finansija nije dovoljno u ovom periodu da se sve to reši. Ali rešiće se nekako i to. Želim samo da sačuvam zdravlje, psihičko i fizičko zdravlje. I želim da sačuvam vedrinu. Da budem miran i staložen. Shvatam da jeste život u mojim rukama, ali ne samo u mojim, već i u Božijim, u rukama univerzuma, u rukama nečeg što nas vodi. Nije bitno u šta verujete, bitno je da verujete u nešto. Jer onda kad izneverite sami sebe, kad vas iznevere drugi, možete da se oslonite na nešto što niste vi. Jednostavno da odmorite malo. Valjda, ja sad želim da odmorim. 

U šta? 
U koga?
Čemu vi verujete?