Gde nam je leto?

Vodi me neki strah kroz život ovih dana. Umoran sam često i psihički i fizički.

Pokušavam nešto da promenim u svakoj oblasti života, ali ne ide mi nešto najbolje. Rezultata ima nekih, ali jednostavno mi to nije dovoljno.

Strah u meni od kako se probudim, pa sve dok ne legnem i zaspim. Po koji košmar i onda sve u krug.

Trudim se da se ne opterećujem previše, jer su to uglavnom stvari koje baš i ne mogu da promenim. Dosta toga se dešava i u državi, stanje koje jednostavno utiče na mene i na moj posao, pa sam eto prilično nezadovoljan. Ima tu kao neka šansa da će sve to da se sredi nekako i da ću moći da ispeglam neke stvari, ali eto, strah... Valjda od neuspeha. Kao i svaki drugi Srbin ovde, stisli dugovi, problemi i računi, pa me to plaši da neću moći sve da rešim do zime. A tad mi ja valjda i jedina šansa. Nisam sam u tim stvarima, ali kao da jesam. Nekako sam usamljen. Trudim se da ne žurim, da ne donosim odluke brzo i bez razmišljanja, a sa druge strane se borim, jer znam da te iste odluke moram da donesem brzo, jer nemam puno vremena. 

Ali valjda će i to sve biti u redu. 

Vreme ko vreme, nekako tmurno i bzvze, kao da Maj ne prolazi, nema sunca, a ja bez toga teško funkcionišem. Sivilo koje vidim kroz prozor kad otvorim oči me zakove nazad za krevet, zažalim što sam se uopšte probudio. Sve je nešto na teranje, na moranje, sve je nešto na silu. 
Fali mi energija.

I nisam ovde previše da kukam, samo malo da sredim misli.