Flaster

Već smo na kraju ove godine, ne sećam se koliko je lepih stvari donela, ružnih, svakako mnogo. Nisam primetio od kada sam se promenio u osobu koja se seća samo ružnih stvari, nisam bio takav. Valjda to ide s godinama. Ili s problemima koji idu uz iste. Kada se pogledam u ogledalo, često vidim sebe namrštenog, počeo sam da sedim polako. Valjda sam zato počeo kraće da se šišam.

Trudim se da budem neki nemi posmatrač cele ove situacije, da se ne vidi da me pogađa. Sve vreme čitam, istražujem, gledam kako da se izvučem bar malo. Posao, finansije, sve me snašlo... Ne vidim da će proći. Ali tajno se nadam da će ta nova godina da donese bar više lepih stvari i rešenja nekih situacija. Ne žalim se, ne pričam previše, ali opet me tišti, pritiska. Valjda sam zato ovde. Nekada sam probleme pretakao u reči, bilo mi je lakše, ali sve mi je to nekako izgubilo smisao, nisam pisao ništa godinama, sve dok nisam otvorio ovaj blog... Ne očekujem da će da mi bude bolje, lakše zbog toga... Ali možda nekom bude. Ljudi često nađu lek ili utehu u slovima i pričama drugih likova. Možda baš moja slova budu flaster nekoj drugoj rani. Mojoj svakako neće.

Usput tražim odgovore na pitanja koje mi se motaju po mislima. 
Možda neko ima neka svoja pitanja...
Možda neko ima svoje odgovore, ali ne zna šta će s njima.

Jedno je sigurno, svi smo mi pitanje sebi, ali često nekom drugom budemo odgovor.

Ko vam leči rane?

 

Nisam ovde samo da bi pokušao da sredim sopstvene misli. Nisam samo ovde da bi olakšao svoju dušu. Tražim sebi slične. Iz straha ili radoznalosti želim da znam da nisam jedini.

Samo smo. Usamljeni smo. Sve više...

 

Koliko puta ste umesto gaze na životnu ranu zalepili materijalnu stvar? Da li je to bilo jer ste mislili da će vam pomoći ili je to bilo da zavarate sebe, jer znate da dokle god su rane otvorene, mi jesmo zapravo živi? Šta osećate kad na tu istu ranu legnu tuđe usne ili dodir? Da li se inficira ili počinje da zarasta? Da li su to baš te usne? Da li je to baš ta toplina dodira koja vam je potrebna? 

Kad vam postane svejedno Ko, Kada i gde? 

 

Izvinite što pitam...

 

Ja se sebi izvinjavam svake noći. 

Na prazan stomak.

Ne znam šta se dešava kod vas, ali ovih dana ja osećam jako veliki bes i negativnu energiju.
Valjda se sve skupilo od početka ove godine. Osećam se toliko poniženo i besno, ranjeno, kao da se prvi put susrećem sa ovakvim životom. Iznenade me neke stvari... Nisam ni sanjao da je biti privatnik u Srbiji, kao da se bavite ekstremnim sportom. Da, baš tako. I to ne timski, individualni.
Žao mi je što ovo pišem, ali zaista se osećam kao tuđinac na ovom svetu. U Srbiji, bukvalno ništa sem državljanstva ne dokazuje da jeste Srbin. Zato što se rođena zemlja u ovakvoj sitauciji ponaša kao da ste rob. Ne stranac, već ROB. Nisam jedan od onih koji pljuje sistem, jednostavno znam da sistem uvek radi za neke druge pojedince, ne za mene. Nemam neki drugi izbor, sem da to prihvatim i da se borim protiv toga. Nažalost, to jako teško ide danas. 

Plašim se da ne izgubim kontrolu. Da se ne iskali sav ovaj bes nad nekim, ko zaista to ne zaslužuje. Znate ono, pogrešno mesto, pogrešno vreme i jbg. Dešava se, zar ne? Teško mi je što se ova praznična euforija pretvorila u to da uvek neko nešto traži, a ne da daje.  Gubi se smisao praznika. Možda je to do situacije u svetu, pa se i nama skupilo svega, ali zar više nema ljudskosti i topline u nama? Osećam se kao da ovo nije moj svet i moj život, ne osećam se živim... Borim se, ali ne uspeva mi da pobedim. Gubim, gubim sebe...

 

 

11

Kada shvatim koliko je vremena prošlo od kada te nema, zbunim se i uplašim se. Nije mi jasno kako sam uopšte izdržao. Kako sam preživeo. 11 godina je danas... Dešavale se razne stvari. Završio srednju. Upisao fax. Sjebao fax. Alkohol. Žurke. Počneš da radiš jedno, drugo, treće... Neuspele veze. Neuspela prijateljstva. Počneš da treniraš, pa neke medalje, pa neke pohvale... Pa neka mržnja. Pa opet strah. Preživeo sam i to da te nema kad sam potpisao u opštini... Kada sam započeo svoj privatni biznis u ovoj komediji od države.

 

Preživljavam i to što mi je krivo, jer nisam te slušao, nisam pamtio. Preživljavam i to što mi je krivo što te nikada nisam pitao kako se menja utičnica. Koji je alat najbolji za šta, kako da nacrtam, pa napravim... Preživljavam, ali teško...

Sećam se kad sam te poslednji put držao za ruku i rekao ti da će biti sve u redu. Ali i dalje mi je teško, jer ništa nije... A to možda zapravo jeste u redu da bude tako, da sve bude haos...

 

Nisam u kontaktu sa sestrama bez obzira što živimo u istom gradu. Sve imaju neke razloge da budem kriv za neke stvari. Za neke jesam, za neke nisam... Nisam u kontaktu sa delovima tebe. A ni sebe...

Nisam onakav kakav sam bio, ali ti to valjda vidiš odozgo. Malo ličim na tebe. Ili mnogo... Nekad sam ponosan, jer ličim, nekad te mrzim, jer ne ličim. Zamišljam ponekad kako bi bilo da si tu. Ponekad poželim i da sam ja otišao umesto tebe, jer nisam dovoljno jak, a ni sposoban da držim sve konce, pa sve puca oko mene... Sećam se da ti jesi, ti si to jako dobro držao. Sve je puklo od kad te nema. Trudim se da radim ispravne stvari, a ne znam da li te stvari zapravo jesu ispravne. Sećanja, navike, miris, običaji... Sve je ostalo tu, samo ti nisi. Ovo su valjda te neke godine u kojima mi je krivo što nisam bolje i jače muško. Veće muško, jer nismo imali vremena da me naučiš kako to da budem...

 

Nisi mi ostavio ništa, a opet jesi mnogo toga... 

Neke uspomene. 

Neke navike... 

Ono što jesam. 

Ono što bi hteo da jesam. 

Sestre i prezime. 

 

Ali ostavio si mi i prazninu. 

Ne krivim te, jer mislim da nije bila tvoja volja... Ali jbg, moja je praznina. 

Koliko brzo možeš da trčiš?

Koliko brzo možeš da trčiš? Dan? Noć? Da li osećaš umor? Koliko brzo možeš da misliš i da li prestaneš u toku dana ili bar u toku noći? Ne mogu da prestanem. Ne umem da prestanem. Ne sećam se kad sam poslednji put uspeo da pobegnem od sopstvenih misli. Umoran sam. Ne sećam se kakav je osećaj kada mozak stane i sve se zamrzne u trenutku, a ti jedino što radiš je to što dišeš. Miran si. Tišina. Nema ožiljaka misli koje se prave konstantno kad razmišljaš i problemima, planovima i željama. Realnim ili onima koji to nisu. Šta je to što ti prvo padne na pamet kad se probudiš ujutru? Opet sam živ? Ili zašto sam opet živ? I nije to pitanje depresije ili crnih suicidalnih misli. To je pitanje svrhe života. Koji je cilj? Šta ćemo danas? Nedostaje mi buđenje u proleće ili u leto. Kad te probudi sunce i onaj spefični miris koji je aktivan tokom tog doba godine. Nekako to odvuče pažnju od tog pitanja ŠTA ĆEMO DANAS? Ponekad to pitanje boli manje od onog Šta ćemo za ručak, večeru, doručak, šta ti se pije, radi... Ponekad boli više. Ali se ponavlja u krug, svakog dana. Svrbi zar ne?

 

Koliko godina imaš i gde vidiš sebe? 

Šta ćeš sa svojim životom? I svakog dana i svake noći... 

 

Koliko si ostvario ciljeva do sada i kad si maštao kao mlađi o sebi, gde ćeš, šta ćeš i koliko ćeš, jel si ostvario svoju maštu, bar 1%? Budi srećan ako jesi, a budi srećniji ako jesi uspeo nešto mnogo bolje. 

 

Gde je ovde prelaz na novi nivo? 

 

Verovatno tu iza sređeni misli...