Na prazan stomak.

Ne znam šta se dešava kod vas, ali ovih dana ja osećam jako veliki bes i negativnu energiju.
Valjda se sve skupilo od početka ove godine. Osećam se toliko poniženo i besno, ranjeno, kao da se prvi put susrećem sa ovakvim životom. Iznenade me neke stvari... Nisam ni sanjao da je biti privatnik u Srbiji, kao da se bavite ekstremnim sportom. Da, baš tako. I to ne timski, individualni.
Žao mi je što ovo pišem, ali zaista se osećam kao tuđinac na ovom svetu. U Srbiji, bukvalno ništa sem državljanstva ne dokazuje da jeste Srbin. Zato što se rođena zemlja u ovakvoj sitauciji ponaša kao da ste rob. Ne stranac, već ROB. Nisam jedan od onih koji pljuje sistem, jednostavno znam da sistem uvek radi za neke druge pojedince, ne za mene. Nemam neki drugi izbor, sem da to prihvatim i da se borim protiv toga. Nažalost, to jako teško ide danas. 

Plašim se da ne izgubim kontrolu. Da se ne iskali sav ovaj bes nad nekim, ko zaista to ne zaslužuje. Znate ono, pogrešno mesto, pogrešno vreme i jbg. Dešava se, zar ne? Teško mi je što se ova praznična euforija pretvorila u to da uvek neko nešto traži, a ne da daje.  Gubi se smisao praznika. Možda je to do situacije u svetu, pa se i nama skupilo svega, ali zar više nema ljudskosti i topline u nama? Osećam se kao da ovo nije moj svet i moj život, ne osećam se živim... Borim se, ali ne uspeva mi da pobedim. Gubim, gubim sebe...