Trag ili ožiljak?

Borimo se od kako smo se rodili. Valjda nam je to nekako genima. Ne znam...

Ja se borim sa sobom od kako znam za sebe. Sputavam se, čekam... Te neću sad ovo, pa neću ono... Pa nemoj zbog jedne osobe, pa nemoj zbog druge osobe i tako u krug... To stvori osećaj krivice. Uđe ti u kosti. Živiš tako s njim danima, mesecima, pa pređe u godine... 

Osećaj krivice zbog svega što bi želeo da uradiš. Da odeš negde ili da kupiš nešto... 

Pravdaš se, nemoj sada, jer nije pravo vreme. Nemoj sada, jer više i nije bitno. 

Više nije pitanje kada je pravo vreme. 

Sada je, da li imamo vremena? 

S obzirom na to da živim od danas do sutra zbog svega što mi se dešava, nemam vremena da sanjam. Ne maštam. Ali razmišljam, pravim neke planove, ali su uslovljeni. Ako jedan san ili plan, ostvarim, ode drugi na čekanje i ne znam da li ću ga ostvariti kasnije...  Ne osećam se slobodnim. Osećam se kao rob, robujem našem trulom sistemu, pa nekim jačim ljudima, pa životu, pa robujem svojim mislima. A znam da ja tu ništa ne mogu da promenim. Znam da je potrebno vreme, za sve... Jer ništa neće na silu. I ništa nikada nije htelo kako sam ja hteo, kada sam ja hteo... Sve je nekako bilo u svoje vreme... 

Ali sam postao nestrpljiv. Mnogo više nego pre. 

I to me boli, ti lanci i ti bičevi me najviše bole. 

A ne znam da li imam dovoljno vremena za sve... 

Želim da ostvarim snove, ideje...

Želim da ostavim trag. 

A ja ostavljam sebi samo ožiljke. 

A to me plaši... 

Da li imaš izbor?

Ne možemo da biramo gde ćemo biti rođeni, roditelje, porodicu... Šta uopšte možemo danas? Sve mi se nešto čini da je sve nekako povezano jedno sa drugim. Tu gde odrasteš i s kim odrasteš, to te definiše. Ili biraš isto u budućnosti ili baš sve suprotno. Teško je da nađeš neki balans. U svakoj situaciji možeš da izvučeš nešto dobro, bilo ona loša ili dobra, pa tako valjda možeš da nađeš i neki balans i da tako sebi postaviš život. Ali u praksi je to mnogo drugačije. Još malo pa i nemoguće.

Ne smatram da sam imao loš život do sada, jer sam svestan da ima ljudi koji su živeli mnogo gore od mene. Ali ima rana koje bole i danas, rana koje me vuku na dno i vraćaju u prošlost. Bitka koju vodim iz dana u dan. Nekad dobijem, nekad izgubim. Život je to... Valjda. Ili možda preživljavanje?

Trudim se da usvojim mentalitet pobednika. Mentalitet ostvarenog i uspešnog čoveka. Da budem srećan, siguran u sebe i nađem svoj mir. Valjda kad promenimo sebe i  kada promenimo svest i svoj način razmišljanja, sve ostalo se menja. Eto... Ja tako se trudim, teram sebe da budem bolji, snažniji i uspešniji. Ne uspeva mi. Ili možda ne vidim to. Ne vidim promene. Možda još treba vremena. Samo se plašim da ga nemam dovoljno. 30 godina, pa mi se sve nešto žuri... Izabrao sam da budem sve suprotno od onoga što me okružuje. Jer ne želim da živim kako sam živeo pre, kako su živeli moji... Želim drugačije stvari, da ostavim neki trag. Želim uspomene. Više onih srećnijih. Da budem uzor nekom. Želim stabilnost u svakom smislu. Želim da ostvarim snove, jer su mi snovi samo i ostali. Sve ostalo sam izabrao da mi nije bitno.

 

Koliko izbora imaš danas?

I da li misliš da imaš pravo da izabereš drugačiji put, ili možda veruješ da je sve već negde zapisano?