Sreda, Februar 17, 2021

Trag ili ožiljak?

Borimo se od kako smo se rodili. Valjda nam je to nekako genima. Ne znam...

Ja se borim sa sobom od kako znam za sebe. Sputavam se, čekam... Te neću sad ovo, pa neću ono... Pa nemoj zbog jedne osobe, pa nemoj zbog druge osobe i tako u krug... To stvori osećaj krivice. Uđe ti u kosti. Živiš tako s njim danima, mesecima, pa pređe u godine... 

Osećaj krivice zbog svega što bi želeo da uradiš. Da odeš negde ili da kupiš nešto... 

Pravdaš se, nemoj sada, jer nije pravo vreme. Nemoj sada, jer više i nije bitno. 

Više nije pitanje kada je pravo vreme. 

Sada je, da li imamo vremena? 

S obzirom na to da živim od danas do sutra zbog svega što mi se dešava, nemam vremena da sanjam. Ne maštam. Ali razmišljam, pravim neke planove, ali su uslovljeni. Ako jedan san ili plan, ostvarim, ode drugi na čekanje i ne znam da li ću ga ostvariti kasnije...  Ne osećam se slobodnim. Osećam se kao rob, robujem našem trulom sistemu, pa nekim jačim ljudima, pa životu, pa robujem svojim mislima. A znam da ja tu ništa ne mogu da promenim. Znam da je potrebno vreme, za sve... Jer ništa neće na silu. I ništa nikada nije htelo kako sam ja hteo, kada sam ja hteo... Sve je nekako bilo u svoje vreme... 

Ali sam postao nestrpljiv. Mnogo više nego pre. 

I to me boli, ti lanci i ti bičevi me najviše bole. 

A ne znam da li imam dovoljno vremena za sve... 

Želim da ostvarim snove, ideje...

Želim da ostavim trag. 

A ja ostavljam sebi samo ožiljke. 

A to me plaši... 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me